Nikola Živanović

Carmina Galli u prikazima

N. Živanović je, sasvim sigurno, autentičan pesnički glas, pesnik koji se dobro snalazi i u vezanom i u slobodnom stihu, jednako kao što je sigurno da se u njegovoj poeziji nastavlja nešto od onoga što su u srpsku književnost uneli Ivan V. Lalić, Jovan Hristić i Borislav Radović.

Radivoje Mikić

U godini obeleženoj nespretnim pokušajem mistifikacije, kojom je trebalo da se magistralni deo ovdašnjeg modernog pesništva postavi pred stub srama, poezija ipak nastavlja da bude privilegovan deo književnog polja, u kojem se - kao posledica misaonih, religioznih i jezičkih traganja - još pronalaze autentične vrednosti.

"Plagijat" (prevod pesme T. S. Eliota) kojim se otvara Živanovićeva knjiga najbolji je, a, u stvari, klasičan odgovor na pomenuto nerazumevanje prirode pesničkih poslova.

Aleksandar Kostadinović

Knjiga N. Živanovića će biti otkriće za mnoge kritičare. Njegova pesma poznaje i humor i teška metafizička pitanja. Naizgled prozračna i laka, ona čitaocu otvara bogata, nijansirana značenja.

Saša Radojčić

U dijalogu sa mitom i tradicijom, polazeći i od prizora svakodnevice, u formalno raznovrsnoj zbirci N. Živanović ispisuje svoj mit o ljubavi, sreći, prolaznosti, smrti.

Jelica Živanović

22.jan15.o knjizi nikole zivanovica-carmina gali32.mp3

Prikazi Astapova

„Astapovo“ (Povelja, Kraljevo) otkriva nam Nikolu Živanovića (1979) kao pesnika veoma širokih izražajnih mogućnosti, što se na površinskom planu ogleda u podjednako umešnom korišćenju vezanog i slobodnog stiha. Zanimljivije od te spoljašnje manifestacije je bogatstvo doživljajnih procesa koje Živanović transformiše u pesnički tekst. Uvek ponešto prigušen, uvek sa blagim ironijskim pozadinskim tonom, uvek spreman na kulturološki citat ili aluziju, jak i u minijaturi, ovaj istančani pesnik piše za isto takvog čitaoca.
Saša Radojčić

U pesmama vezanog stiha i u pesmama slobodnog Živanović vazda nalazi način da bude ne samo izuzetno interesantan, nego i da od slučaja do slučaja bude ciničan, mračan, objektivan, duhovit, zadivljujuće drugačiji od (skoro svih) savremenih srpskih pesnika. Ukratko. Izuzetan!

Pesnik se ne krije iza lirskog subjekta nego preuzima njegovu ulogu i autentično iskkreno predstavlja svoj (pogled na) svet. Ponekad neizdrživo surov, ponekad vidljivo nežan, pesnik zna da bude i ravnosušan – ali njegovi čitaoci to nikada neće moći sebi da dozvole, dok budu čitali „Astapovo“.

Vasa Pavković