До зуба у времену, Зборник социјалне поезије, Пресинг, 2014.

 

  Зборник социјалне поезије који су уредили Ивана Максић и Предраг Милојевић представља новину на савременој српској песничкој сцени из више разлога. Први је његова архаичност. На самом почетку предговора Ивана Максић каже да је „овај тип поезије нестао из доминантног песничког дискурса“. У наставку се углавном труди да објасни зашто је до тога дошло и због чага није требало до тога да дође. Као једно од кључних места у овој аргументацији стоји цитат Делеза да је један од императива писања писати у име оних који то не могу. Мада Максићева инсистира на томе да је употреба речи ангажованост када је реч о поезији данас бесмислена, сам концепт и идеја за коју се залаже јесте у уској вези са оним временом у које се поезија писала да буде ангажована. Чак и појам соц-реализма, за који се она прибојава да ће бити доведен у везу са појмом социјалне поезије о којој она говори – јесте одлучујуће обликовао овај појам каквим га данас користимо и како га Максићева користи. Појам социјалне књижевности је овде, као и тада повезан са социјално угроженима. Дакле није реч о поезији која одсликава друштво, како би се то по етимологији закључило. Слика друштва у историји књижевности, мењала се у зависности од епохе пре свега по томе који је друштвени слој приказан. За Грке слика друштва је слика живота краљева. Код Шекспира се томе прикључује и опис нижих друштвених слојева али је свако тумачење да Шакспир на њих гледа са симпатијом у најмању руку спорно. Романи осамнаестог и деветнаестог века одсликавају живот племства, потом високе буржоазије, да би са Томасом Маном био описан крах грађанског друштва. Јачање левице за то време развија социјалну књижевност у смислу на који мисли Максићева која кулминира са соц-реализмом. Једноставно речено, у књижевности је слика друштва, дакле избор тога који ће се део друштва осликати, зависио од тога ко ту књижевност плаћа, ко је наручилац дела. Судећи по томе, социјална књижевност у оном смислу какав је и данас на снази представља књижевност чији је наручилац радничка класа. И ту Максићева упада у противречност у својој аргументацији. Она изричито тврди да поезија данас не може бити ангажована јер се чита у малим круговима, међу којима су сви песници или песници у покушају. Раднчка класа је крајње незаинтересована за културу, па тиме није ни њен наручилац. Истовремено, Делезова изјава о писању за оне који то не могу намеће једно не толико пријатно питање - због чега?  Максићева се противи претпоставци, наметнутом мишљењу да савремено друштво није идеолошко. Отуда сматра да постоји потреба за социјалном поезијом и бунтом. Али довољно је отићи један корак даље и видети да је чак и тај бунт заправо крајње идеолошки регулисан. Бунтовна поезија је она поезија која се бави темама сиромаштва, условима рада, неправдама. У ширем смислу, који овде није узет у обзир али је такође честа појава у савременој поезији, бунт се изражава као проблем ентичких, националних, сексуалних и других мањина. Тамо где се бунт очекује и када се он појављује онако како се очекује, бунта нема, он не делује на читаоца. То је бунт по уџбеничком моделу и тешко да ће нека песма о невољама радника на савременог читаоца оставити дубљи утисак (овде не узимам у обзир естетски утисак) него што ће то нека социјална песма Алексе Шантића. Проблем са захтевом о осликавању свог времена у савременој уметности је тај што се очекује да се та савременост постигне истим методама којима је неко прошло време осликавало себе. Примера ради, песници се хватају у коштац са сваком савременом филозофском школом очекујући да ће јој она помоћи да осликају своје време на начин на који је Кант инспирисао романтизам а Шопенхауер, Ниче, Фројд и Ајнштајн модернизам. Међутим, можда је суштина нашега доба управо у томе да филозофија и поезија више не комуницирају. Исто тако, можда је суштина нашега времена да комуникација више не постоји ни између поезије и радничке класе. Поново се враћам на питање, зашто би песник писао у име радничке класе? Шта је радничка класа учинила за уметност? И да ли су песници икада страдали више и немилосрдније него под влашћу радничке класе? У локалним оквирима (а држање локалог оквира је једна од добрих одлика ове књиге) догодила се парадоскална ствар. У Србији без сумње постоји један број релазивно успешних младих људи, који не живе по тако ниским стандардима по којима живи већина становништва. Они су по правилу припадници радничке класе – од бармена до маникира – који су се радом изборили за места малих капиталиста. Са друге стране међу младима имамо велики број образованих људи без запослења који то запослење највероватније неће никада ни добити пошто убрзо за њима долази генерација која ће иста радна места заузети на основу диплома са приватних факултета. Истовремено, ови интелектуалци не  могу наћи ни посао који не захтева њихове квалификације јер их је компликовани систем школства, другачији животни планови, па и бављење уметношћу, учинило потпуно неспособним да нађу неку врсту таквог посла. То је друштвена стварност у којој живимо. И то је стварност која ће ускоро нестати и замениће је оно што ће доћи са наредном генерацијом. Ниједна песма у овом зборнику се не бави том стварношћу, дакле не одсликава време у коме живимо. Даље, од песника се онда тражи да говори у име оних који то не могу, а под тим се мисли у име радничке класе, која заправо отежава живот уметника, не плаћајући његов рад, не имајући интересовања за његово образовање, жеље, потребе (а потребе уметника се разликују од потреба радника). Уметник и радник су данас класни непријатељи. У већој мери него су то радник и капиталиста или уметник и капиталиста. Јер и уметник и радник ступају у однос са капиталистом док радник и уметник међусобно немају додирних тачака. У чије име онда мора да говори песник ако говори у име оних који то не могу – у своје име. Он нема начина да се другачије оствари у савременом друштву него говорећи о себи, а говорећи о себи уметник говори о свеколикој уметности и цивилизацији уопште. Глас који се данас не чује је управо глас цивилизације. Политика, економија, екологија сви имају некога ко говори у њихово име. Једино говор о цивилизацији остаје дужност песника. У том смислу, бунт какав предлаже традиционална социјална поезија је данас анахрон. Неки стварнији бунт, мада редак, није нестао из савремене поезије. Подсетићу рецимо на песму Петра Матовића у којој он одбија да пише о Аушвицу управо зато што се то очекује од песника.

   Друга битна ствар у вези са овим зборником је избор песама и композиција књиге. У том погледу, уредници су одрадили сјајан посао. Зборници, прегледи и антологије поезије су постале изузетно учестала појава на савременој сцени. Са стране састављача њихова функција је да се што пре канонизују појединачни песници и прикаже сопствена поетика, тачније обзнани начин на који састављач чита и вреднује поезију. Читалац, са друге стране, у тим књигама добија једно дајџест издање већине данас релевантних песника и могућност да се лако подсети нечијег дела или упозна оне песнике до чијих збирки није дошао. Оно што ових књигама по правилу недостаје је да се оне у целини могу читати само као средство за информисање док естетски доживљај, услед смењивања различитих поетика, књига као целина не остварује. Са овом књигом је обрнут случај. Све песме испред наслова уместо имена аутора имају бројеве. Имена се налазе у садржају уместо наслова песама. Слично експерименту А. А. Ричардса, читалац песмама не прилази са знањем о њиховом аутору, дакле без предрасуда. То му омогућава да непостредније чита песме. Са друге стране, песници понекад толико личе једни на друге да читалац нема утисак да чита дело које није писао један аутор. Највећи изузеци у томе су песме старијих песника као што су Мирјана Стефановић и Милован Марчетић и песме индивидуалнијх гласова млађе песничке сцене какви су Драгана Младеновић и Бојан Марковић. Упркос томе што је квалитет ових песама нешто бољи од већине других, чини се да оне кваре комплетан утисак и да су потпуно непотребне овој књизи. Са друге стране, већина песника који се налазе у овом зборнику припадају алтернативној сцени. Често су у питању слемери, песници дилетанти, па чак и особе које су за ову прилику написале своје прве песничке покушаје. Међутим, и то је оно што изненађује, књига није због тога слаба. Критеријум за избор песама је веома строг. Готово да нема падова. Примера ради, песма „Најбоља песма“ Николе Оравеца једна је од најбољих у зборнику, упркос томе што пре тога нисам налетео ни на једну успелу песму овог слемера. Уредници су урадили један посао који се може узети за пример како од безброј песама анонимних песника који никада неће остварити успешно песничко дело учинити нешто корисно за поезију, како од бескрајне производње надобудних песника направити књигу која ће се моћи читати и далеко пошто саврмени трендови слем вечери који окупљају ове младе људе буду сасвим заборављени. У том смислу, а не у смислу социјалне тематике, ова књига даје једну слику савременог тренутка. Бројни прегледи савремене поезије прештампавају песме песника од којих ће, оних неколико који то заиста заслужују, и сами остати. Међутим, ово је први случај да се у Србији слем поезија (и њој слична) представи у једном квалитетном, репрезентативном избору. Чини се да је овај резултат дело пре свега озбиљних и професионалних приређивача него самих песника. У том смислу ова књига ме подсећа на књигу Поклони чекања, зборник поезије пацијената душевне болнице који је састављен, ако се добро сећам, осамдесетих година, ношен идејом о вези између писања поезије и лудила. Интересантно је да ни у овој књизи бесме стоје без имена аутора.  

  Истовремено, за оне који књиге читају као проучаваоци, овај зборник даје добар преглед песничких поступака који су данас популарни и који се у јавности препознају као савремена поезија. Рекао сам да су већина песника (или барем половина) песника у овом зборнику песници дилетанти. Њихов репертоар песничких поступака је изузетно скучен. То је један од разлога зашто књига и оставља утисак целине и зашто песме различитих песника често изгледају да су писане истом руком. Први проблем са којим се неко ко почиње да пише песме суочава је то што мора да пише у стиху. Чему стих ако није реч о везаном стиху? Како ограничити тај стих? И чиме песму одржати као целину, ако се већ распада на стихове? Отуда је највећи број песама писан у каталошкој форми. Ставке у каталогу су понекад дате у стиховима, понекад у строфама, понекад континуирано, а понекад са прекидима у виду коментара или нечега што може да буде рефрен. Некада се неколико типова каталога међусобно преплићу. У том погледу најбоља је поменута песма Николе Оравеца која каталошку форму доводи до неке врсте виртуозности. Са друге стране песма Синише Стојановића „Универзум за долар“, омаж Алену Гинзбергу читавих неколико строфа прикрива да је реч о каталогу (све док не уведе Гинзбергово „видео сам“) и у почетку делује као наративна песма. Још једна начин је да песма буде писана као временски распоред, хроника. Такве су песме „Годишњи планер Бориса Новака“ Милана Митића; „Буди продуктиван (у машини)“ Марка Антића и „Police On My Back“ Нике Душанова – у првој сваки стих почиње називом месеца (од јануара до децембра) у години и саопштава неки задатак који треба обавити у том месецу; у другој су задаци на сличан начин рапоређени у току једног дана (од 6:30 до 23:30); трећа исто чини у распону од понедељка до недеље. У вези са Ником Душановим, кога иначе знам као једног од репрезентативних песника млађе генерације, занимљиво је да чак две његове песме – ова наведена и „Радничка права“, која је типичан каталог, ни по чему не одударају од песама које би биле у формално истим групама са њима. Тако да је могуће да су ова два до сада наведена поступка сама по себи привлачна приређивачима, али исто тако је могуће да и само дело Нике Душанова треба да буде превредновано, са становишта да је мимо тога што је задобио симпатије читалаца (па и моје) ипак технички, а дакле и у смислу уметничког развоја уопште, остао на нивоу почетника.  

  Стихови су најчешће ломљени за потребе јавног читања. То је поступак који поједини савремени драмски писци ломе своје монологе не би ли на тај начин дали додатну сугетију глумцима или неки (попут мене) раздвајају чет на Фејсбуку тако да саопштава кратке мисли, да саговорник не би помислио да сам одустао од одговора, а и да створим извесну драмску паузу. Отуда је опкорачење реткост у овој књизи. Изузеци су ретки и то су по правилу они песници за које сам рекао да су индивидуалније појаве и да више штете целовитости књиге него што доприносе квалитету какви су рецимо Бојан Самсон и Бојан Марковић.

 Занимљиво је да у књизи има врло мало наративних песама, мада би се очекивало супротно. Могуће је да је овде реч о укусу приређивача, али могуће је и да је реч слемерској природи ове поезије која понављањем и каталозима жели да одржи ритам, али и да допусти слушаоцу да пречује неки део а да ипак касније неометано може да саслуша песму до краја. Осим тога, упркос томе што делује једноставно, успела наративна песма захтева веома висок степен песничке култивисаности. У том смислу бих издвојио песме Драгане Младеновић и Жељка Митића, који је један од најсувљих гласова у савременој српској поезији (готово без иједног украса) и чија је једина озбиљна мана као песнику мала продуктивност пошто тип песама које пише захтева обимне књиге које се читају као романи и излазе релативно често (како то Драгана ради).

  Овде сам се осврнуо само на најчешће поступке. Многе песме у књизи имају своја посебна техничка решења која нисам узео за потребно да анализирам пошто мој опис књижевних средстава у овој књизи готово статистичке природе. Наравно, не мислим да су број и софистицираност поступака у директној вези са вредношћу песама, као што не мислим да то што сам овде поступке које користи Ника Душанов нашао код још многих песника само по себи значи да је он слабији песник од, рецимо, Владимира Табашевића чије поступке чак и они коги га имитирају не могу да понове. Али, свакако нешто значи. А овакав приступ нам је дао нешто што изучаваоци књижевности најчешће могу само да сањају, а то је неколико објективних информација.

  Техника и сама тема овде донекле стоје у вези. Тако да упркос ономе што сам на почетку рекао о радничкој класи и поезији, не важи толико за ову књигу. Већина истакнутих песника млађе гнерације су само књижевници, ма колико се успешно сналазили за живот. У овом случају, велики број песника су викенд писци, припадници радничке класе. У том смислу, у овим песмама је социјална тематика природна. Погрешно би, међутим, било предговор овој књизи схватити као апел да песници мејн стрима пишу оно што се овде подразумева под социјалном поезијом, или да се одређена доза ангажованости која постоји у њиховим песмама тумачи у овде предоченом кључу. Односно, да се поново вратим на Делезов цитат, ова књига је доказ да свако може да говори у своје име, само му треба добар уредник.

  Напокон, ова књига пре свега може да буде подстицај да се направи још оваквих зборника слем поезије и поезије са интернета. Понављам да је услов да тај посао не би требало да обављали дилетанти. Такође би било добро видети на сличан начин састављену антологију најзначајних песника млађе генерације и видети да ли она може деловати као књига без истицања индивидуалности појединих аутора.

 

                                         Никола Живановић